sivi soko

• 

Detalji

Objavljeno subota, 18 januar 2014 13:01

Pogodaka: 1958

 

Saga o gospodaru brzine - sivi soko

 

Sivi soko je jedna od najviše proučavanih ptica. Svojim savršenim letom, kojim u obrušavanju dostiže brzinu i do 250 km/h, plenio je i oduševljavao čoveka od davnina.

 

Sistematika vrste

Razred: Aves (ptice)

Red: Accipitriformes (grabljivice)

Porodica: Falconidae (sokolovi)

Rod: Falco (pravi sokolovi)

Vrsta: Falco peregrinus Tunst.

Rasprostranjenje i brojnost:

Sivi soko živi na svim kontinentima na planeti i do sada je opisano više od 10 podvrsta. U Srbiji se sreću 2 podvrste: F. p. peregrinus (centralno-evropska podvrsta, zimovalica i prolaznica na seobi) i F. p. brookei (mediteranska podvrsta, gnezdarica). U Srbiji se gnezdi južno do Save i Dunava, uglavnom u planinskim predelima. Prema najnovijim istraživanjima brojnost u Srbiji (sa Kosmetom) je stabilna i procenjuje se na 65-80 parova ( Puzović i sar. , 2003). Ukupna evropska populacija je procenjena na oko 20.000 parova, a trend je umeren rast

(Burfield & van Bommel , 2004).

Gnežđenje:

Staništa sivog sokola su planinski predeli, doline reka, pustinje, velike ravnice, morske obale. Izbegava velika šumska prostranstva. U poslednje vreme uspešno kolonizuje velike gradove (SAD, Velika Britanija). Gnezdo ne gradi i ne dodaje materijal (kao i drugi sokolovi); najčešće je smešteno na polici stena, ređe na kakvoj zgradi, tlu ili u gnezdu drugih ptica (vrane, grabljivice). Ženka polaže najčešće 3-4 jaja u inetrvalima od 2-3 dana koje inkubira 28-29 dana. Majka brižno čuva i hrani mladunce do 14. dana starosti, a za to vreme u lov odlazi jedino mužjak. Ako kojim slučajem ženka strada u tom periodu, mladi će uginuti i pored gomile donešene hrane jer mužjak ne ume da im raskida plen i da ih pravilno hrani. Mladunci lete sa 35-42 dana starosti, ali su vezani za porodicu još oko 2 meseca.

 

Ishrana:

Osnovna hrana sivog sokola su male i ptice srednje veličine (golubovi, patke, šljuke, vrane, čvorci, ševe). Može uloviti i znatno krupnije ptice (guske, labudove, ždralove). Retko se hrani sisarima i drugim životinjama (slepi miševi, insekti). Lovi isključivo u letu, obrušavajući se na plen i goneći ga sa neverovatnom brzinom i lakoćom u isto vreme. Prema dosadašnjim skromnim rezultatima istraživanja ishrane sivog sokola u Srbiji, poznato je da osnovu plena čine divlji golubovi i ostale ptice slične veličine (grlice, gugutke, čavke, drozdovi). Ako u blizini gnezdilišta ima domaćih golubova (posebno visokoletača), sivi soko će ih rado loviti.

Lov:

Sivi soko lovi uglavnom u letu. Svoj plen osmatra iz vazduha ili sa osmatračnice. Osmatračnice su istaknute tačke se kojih ima dobar pregled terena i to su najčešće suva stabla na liticama, silosi u selima i gradovima. Ima izvanredan vid i smatra se da može da primeti goluba sa čak 3 km. Kada primeti potencijalnu metu, soko poleće i odlazi u poteru koja je munjevita. Plen može napasti i u niskom letu, posebno patke i ptice pevačice. Najspektakularniji su napadi sivog sokola iz velikih visina. Lovac uočava moguću metu, penje se u veće visine i trudi da ostane neopažen. Tada soko pogledom traži pticu koja odstupa od jata ili ima kakvu drugu osobinu koja je izdvaja (stara, bolesna, mlada, spora, povređena…). Sve se odigrava u nekoliko sekundi. Soko napada sklopljenih krila i kompjuterskom preciznošću presreće pticu koja beži. Plen udara iz sve snage glavom ili kandžama. Ako je plen manje mase (do 500 gr) odneće ga na skrovito mesto i pojesti, a ako je krupniji sleteće u blizini na tlo. I pored izuzetne brzine i okretnosti, tek svaki deseti napad na plen je uspešan.

 

 

Status i zaštita vrste:

Sivi soko je u zaštićen kao prirodna retkost na teritoriji Srbije i najstrožije je zabranjeno njegovo ubijanje, hvatanje, uznemiravanje. Medjutim, za razliku od država gde je ekološka svest visoko razvijena i gde se poštuju zakoni o zaštiti ugroženih vrsta, u Srbiji se svake godien uhvati, ubije ili osakati više desetina sivih sokolova. To je delo golubara koji u sokolu ne vide ništa lepo, već samo potencijalnog predatora svojih letača. Najviše ovakvih slučajeva se dogodi na području zapadne i jugozapadne Srbije (Kraljevo, Užice, Čačak, Bajina Bašta, Požega, Ivanjica...). Ovakvi slučajevi su, na žalost, redovni i u Crnoj Gori. Sokolovi se hvataju na žive mamce od golubova, ili se truju živim golubovima namazanim otrovima (kreozan!). Poznati je puno slučajeva, a čak su i neke uhvaćene ptice otkupljene, sanirane i vraćene u prirodu. Zavod za zaštitu prirode Srbije, posebno ornitolog Bratislav Grubač, bavi se ovom tematikom već više od 2 decenije i redovno prati aktivnosti golubara u Srbiji. Svaki ovakav slučaj kršenja zakona je potrebno prijaviti Zavodu.

Potrebno je napomenuti da se sivi soko oporavio od drastičnog pada brojnosti koje je usledila tokom 50-ih i 60-ih godina 20. veka. korisćenje pesticida u poljoprivredi, naročito DDT-a je doprinela da sivi soko postane izuzetno retka gnezdarica širom svog areala. Nakon potvrde sumnji da je ovaj pesticid odgovoran za izazivanje tzv. efekta tanke ljuske jajeta, vlade zapadnih zemalja su zabranile upotrebu DDT-a i tada je došlo do preporoda populacija mnogih ptica grabljivica. Danas se sivi soko gnezdi čak i u gradovima (SAD, Velika Britanija, nekoliko pokušaja u Beogradu) gde nalazi dovoljno hrane (golubovi) i mesta za gnežđenje (soliteri, neboderi).

Sivi soko kroz vekove:

U narodnoj epskoj poeziji sivi soko je opisan kao lovac na utve zlatokrile Tadorna ferruginea . Ova ptica je predstavljala simbol viteštva, snage, brzine i spretnosti. Zbog svojih izvanrednih letačkih sposobnosti sivi soko je od davnina koriščen kao svestrana lovna (sokolarska) ptica. Tehnike hvatanja, gajenja i obuke sokolova se bivale poverene posebnim ljudima čije je to bilo glavno zanimanje. U srednjem veku su postojale čitave porodice koje su se bavile uzgojem i obukom sokolova za lov i kao privilegovane bile su oslobođene obaveza plaćanja poreza. Obučeni sokolovi su iz Srbije, preko Dubrovnika stizali na razne meridijane. Pored zlata i svile, bili su najcenjeniji poklon koji je darivan sa dvora na dvor. Usled visoke cene i prestiža, samo najimućniji ljudi tog vremena su lovili sokolovima, dok su siromašniji velikani lovili jastrebovima. Sokolari su najčešće uzimali samo po jednog mladunca iz legla i tako se trudili da ne ugroze opstanak vrste. Dovitljivi ljudi davnih vremena su stvorili i posebne rase golubova koje su isprva služile za obuku lovnih sokolova. Golubari su puštali golubovi koji su leteli brzo i visoko, a kada bi dostigli određenu visinu, tada su na scenu stupali sokolari i njihovi ljubimci. Na ovaj način su mogli da vežbaju i procenjuju letačke i lovačke sposobnosti svojih ptica.